РАДЕ БРАКОЧЕВИЋ  '' НИКОДИМ САВИЋ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА ''

Шекуларац из Метохије, оснивач, власник и уредник          ''Цариградског Гласника'' 

НИКОДИМ САВИЋ  (1865-1897), Књижевник, приповједач, дечји писац, путописац, етнограф, преводилац и новинар

 

Никодим се родио 14/26. јануара 1865. године у Пећи, у угледној трговачкој и занатлијској задружној породици Савић (или Савовић) од оца Спиридона (Спира) и мајке Досте родом из Вучитрна. Послије годину дана и осам мјесеци мајка је умрла. Одњеговали су га маћеха („добра маћија“), друга жена Спиридонова Петра, и баба по оцу Полексија. Растао је у бројној породици: шест сестара по оцу – Сара, Гапа, Драгиња, Стевка, Јевдосија, Симка; стричева: Димитрија-Дима, Антонија-Анта, и њиховом дјецом, са блиским рођацима ( Протићима и др.) многочланог потомства Нике ( или Петра) Бракочевића.

Старевина предака  пећких породица Савовића, Протића је засеок Чучак, село Орах у Шекулару гдје се налазила кућа Вука Маринкова Љевака, епског јунака, непокорног кнеза Шекулара и предводника племена шекуларског и шире којег су признавали Васојевићи, поштовали и уважавали Арнаути Латини, поисламљени Руговци, бијели, домаћи, и прави Турци.

            У побожној кући Савовића слушао је народне пјесме, приче, легенде у сјенци Пећке патријаршије, Високих Дечана. „Кад сам научио помало да читам, читао сам јуначке песме, а најрадије етону песму, што се зове „Маргита девојка и Рајко војевода“, па сам тамо виђао где вели:

„У Солуну, граду бијеломе,

Онде беше болани Дојчине.“

Па сам читао и ону песму „Болани Дојчине“ (Никодим Савић, Писма „Голубу“, "Голуб" број 8, Сомбор, 1.08.1885. стр. 124, 125; "Голуб" број 9, Сомбор, 1.9.1885. стр. 138)

„Причао ми је мој деда, да су у старо доба, кад су били Арнаути у православној вери, да су Гашани славили Св. Јована (у јануару)...“ (Исто: Никодим  Савић, "Голуб", број 11, 1882, стр. 174)

Занимљиво, Радоје Кастратовић ће након близу сто година касније записати: „Причао ми је Вукашин Дашић, из села Улице, да Гашани у Албанији потичу од Шекулараца који су се раније преселили и били у Метохију, силом поарнаућени. И други Шекуларци су причали да приликом напада Сулејман-паше 1862. г. Гашани нијесу хтјели да пале шекуларске куће, већ су то радили други Арнаути. – Ја о томе немам каквих сигурнијих података, који би ово посвједочили.“(Исто: Р. Кастратовић.стр.71)

Основну школу је учио у Пећи код учитеља Хаџи Лазе Николића Пећанца. „Био је озбиљан дечко, није много марио за надметање у игри, више је седео за књигом. Зато је и важио као најбољи ђак.“ (Петар Митропан, Први новинари на југу, Политика, Божић, 1933) Од самог почетка школовања Никодим је показивао изванредну обдареност и интелигенцију, стрпљивост у раду и послушност у вјери и настави.

„Тако рећи, још чим сам из колевке испао, дуги низ страховања, беда, патња и несрећа, притискивао је моја осећања, тако да будући и иначе по природи нежан, то је утицало на мој морални састав.“ (Никодим Савић, Писма „Голубу“, број 8, Сомбор, 1887, стр. 116) Када му је било непуних четрнајест година напустио је  родну варош Пећ.

У Београду од 1881. године похађа Београдску гимназију (касније названу Прва београдска) коју завршава 1884. године. У Београду је пријатељевао са књижевницима Драгутином и Војиславом, синовима пјесника Јована Илића. Године 1884. враћа се у Пећ, гдје га дјед Сава устабашија (старјешина) абаџијског еснафа уписује да изучи абаџијски занат. Али у родној Пећи Никодиму стално пријети опасност да га Арнаути убију. „Дошао сам био у моју родну варош... Они што су били бебе, мале бебице, беху порасли, хођаху, збораху, зваху ме брате...И томе би крај. Гостовах код куће пе-шес недеља па опет пут за уши, те хајд на далеко. Да , далеко! А зар мало беше даљовања?.... Зашто и ја не бих седео уз моје родитеље, моје сестре, моје стричевиће, моје стричевићке, стрине, ујаке, тетке, ујне?“ (Исто: Никодим Савић, писма „Голубу“,бр 8, Сомбор,  1885. стр.124 и бр.9. стр,138.) Сјећајући се дјетињства Никодим пише: „Бејаше један Турчин, који ми се беше јако накивио због неких узрока у којима сам ја био невинији нег' ико. Он ми је дуго претио... да ми једнога дана пошље у застопце једног младића, те да ме распори ножем... После тога случаја нисам више ишао у школу све докле год нисам отишао у Београд, тј. скоро за годину и по. Бавећи се пак у Београду, научио сам се на слободан живот, који ми се беше јако усладио.“ (Исто: Никодим Савић, Писма „Голубу“, број 8, Сомбор, 1887, стр.116 )

У Пећи, на Косову и Метохији тога времена све до 1912. године важи неписано правило: потурчи, силуј, убиј, отми, опљачкај, расели... све што је српске вјере и народности. Бесудно вријеме. „Један стричевић моје матере, калајџија, враћајући се из једног села, где је био да калајише, сретну га путем три Арнаутина. Скину га с коња узму му кесу с новцама, па га пусте. Они пођу даље и хоће да поделе славно добијени шићар, кад да виде, две меџидије беле, више нема (једна меџидија бела вреди нешто више од 4 динара, скоро 2 форинте). Двојица узму по једну меџидију, а за трећега нема део; онда онај трећи врати се с намером да убије и да му узме коња. Тако и учини. Убије га на место... Ово не само што ме још више преплаши, него и ожалости, те се станем одмах ратосиљати и Пећи и живљења у њој“.(Исто: Никодим Савић, Писма „Голубу“ Сомбор бр. 8, 1887, стр.118). Убрзо Никодим одлази са стрицем Димитријем у Солун гдје учи италијанску трговачку школу коју је завршио 1887. Италијанска трговачка школа у Солуну је била на гласу, не само због наставног плана и програма, већ и веома образованих наставника који су изводили наставу. Кратко вријеме живи у Пећи и поново се враћа у Солун. Арнаути и Турци не подносе посебно школоване Србе. “Седео бих по ваздуги дан код куће затворен међу зидове рођеног ми дома, не излазећи скоро никако. Што да излазим те да се бацам у опасност мога живота. Сви Турци и Арнаути знају да сам био у Београду, да сам тамо учио „високе науке“... Њима је трн у оку и што ми имамо нашу школу, а камо ли још кад чују да је ко био на страни да се усаврши. Сви знају да сам бавећи се у Солуну учио трговачке науке, научио“толике језике“ што велики људи говоре.“( Исто: Никодим Савић, писма „Голубу“ Сомбор бр.8. 1887.стр.118).  Одлази у Београд. Године 1890. је новинар у  „Дневном Листу“. Објављује чланке и публикације на економске, привредне, трговинскополитичке теме „и написао је о њима неколико брошира““. Један је од покретача и први уредник „Трговинског Гласника“. Године 1891. напушта Београд, клима му не одговара. Путује Европом тражећи лијека својој болести. Од 1891. до 1894. је у Солуну гдје је радио као самостални трговински агент. Године 1894. одлази у Цариград гдје покреће „Цариградски Гласник“. Први број „Цариградског Гласника“, чији је оснивач, власник, и уредник до своје смрти, изашао је на Светог Саву, 1895.године. Пећки горостас  у новинарству је српска луча са Босфора, а у књижевности један од оснивача Пећког књижевног круга. Четрнајестог априла 1896. вјенчао се са Љубицом Брчић, ћерком Ф. Брчића, предузимача из Цариграда.

Упокојио се од туберкулозе у 32. години, 6./18. априла 1897. године.

На вијест о смрти Никодима Савића одржани су парастоси у Сремским Карловцима (Аустроугарска), Алексинцу (Краљевини Србија), Пећи (Отоманско царство) и другим мјестима.

Последњу пошту на  Шишлијском гробљу у Цариграду су му, између бројних угледних  личности, црквених великодостојника, професора и ђака „српске гимназије“, грађана српске и италијанске колоније, одали и посланици Краљевине Србије др Владан Ђорђевић и Књажевине Црне Горе Митар Бакић. Сахрани су присуствовали  високи турски достојанственици, читав дипломатски кор, српски и црногорски ђаци и велики број грађана Цариграда.  Никодим са супругом Љубицом није имао дјеце.

Никодим Савић је полиглота, зналац неколико страних језика: француског, италијанског, немачког, грчког, турског и албанског језика. „Савић се сматра зачетником старосрбијанске приче за децу, али и приповетке реалистичког профила. Своје приче за децу почео је да објављује у листовима за децу (Српче, Голуб из Сомбора и Невен) у времену од 1883. до 1885. године. Његова приповетка Накина брдила представља необичну, али и реалистички јасно назначену слику рушења традиционалних односа у пећкој породици.'' (Хвосно, година IX, 2005 бр.42. стр.76 )

Голуб Јашовић и Дражен Јашовић приредили су избор из приповиједака, путописа и превода Никодима С. Савића и објавили под насловом „Накина брдила“.

Сарађивао је са бројним листовима, календарима, часописима у Србији, Аустро-Угарској – српској Војводини, Турској ...

Од ђачких дана Никодим сарађује са листом „Голуб“.

„Голуб, лист за српску младеж са сликама. Голуб је почео излазити 1879. године у Сомбору, једанпут месечно. Био је један од првих и најбољих дечјих листова, у коме су отпочели књижевни рад многобројни угледни писци и научници. Престао је излазити 1914. године.“ (Народна енциклопедија Српско-Хрватска-Словеначка, уредио Станоје Станојевић, књига I-IV, Загреб, 1926-1929. фототипско издање Нови Сад, 2000, књига I, стр. 493).

На страницама сомборског Голуба су почињали тадашњи ђаци, а касније и познати писци: Војислав Илић, Бранислав Нушић, Јован Дучић, Светозар Ћоровић, Милош Црњански, Милан Јовановић Батут и други.

Сарађивао је са листом „Невен“ у Новом Саду. „Невен“,  најпопуларнији и најбољи часопис за децу с краја XIX и почетка XX века (1880-1908) чији је покретач и уредник био Јован Јовановић Змај. Излазио је у Новом Саду, Београду и Загребу“. (Енциклопедија Британика, сажето издање, Народна књига, Политика, Београд, књига VI, стр. 45).

Писао је у листу „Српче“. „Српче, илустровани лист за малу Српчад. Излазио је у Београду једанпут месечно (1881-1886. године).“ (Исто: Народна енциклопедија, књига IV, страна 405).

Никодим је писао и у „Дневном листу“. „Дневни лист“ политички лист који је излазио у Београду од 1887.-1914. године. У почетку је био полузванични орган Радикалне, а доцније Самосталне радикалне странке“. (Исто: Народна енциклопедија, књига I, стр. 607).

Никодим је први уредник „Трговинског гласника“.

„Трговински гласник“ лист за трговину, радиност и саобраћај; орган београдске трговачке омладине. У почетку је излазио три пута недељно, доцније сваког дана, сем понедељка, у Београду 1891-1914. Обновљен је после Првог светског рата“. (Исто: Народна енциклопедија, књига III, стр. 556).

Никодим Савић био је сарадник листа „Дело“. „Дело“ је часопис радикалне омладине. Први уредник је био Протић Стојан (1857-1923), државник, политичар, историчар, публициста, један од оснивача и вођа Радикалне странке у Србији. „Људи око „Дела“ били су филолози и националисти“ (Слободан Јовановић, Сабрана дела II, Из историје и књижевности, Београд, 1991. година, књига I, стр. 684).

„Дело, књижевни часопис: као часопис за науку, књижевност и друштвени живот, Дело је за дуги низ година било један од најбољих листова. Излазио је у Београду, у месечним свескама: 1894-1899. године, 1902-1914. године“. (Исто: Народна енциклопедија, књига I, стр. 575).

 

ЦАРИГРАДСКЕ ГОДИНЕ

КРСНА СЛАВА СВ. ЈОВАН КРСТИТЕЉ

 

У Цариградском гласнику у броју 1 од 4. јануара 1896. налазимо оглас у којем стоји:

„На Светог Јована Крститеља (7. јануара) славу мога дома примаћу после подне честитања у уредништву.“ У потпису: Ник. Сп. Савић, власник и уредник Цариградског гласника

И даље: „Свима мојим добрим пријатељима и познаницима који ми писмено честиташе славу мога дома Светог Претечу и Крститеља Јована и изразише ми толике топле жеље за мене, и моје родитеље и мој дом, принуђен краткоћом времена овим путем изјављујем топлу захвалност. Ник. Сп. Савић, власник и уредник Цариградског гласника“. (Цариградски гласник, Цариград, број 2, 11. јануара 1896.)

ПРСТЕНОВАЊЕ

 

            У Цариградском гласнику налазимо вијест о Никодимовом прстеновању Љубице.

„Част ми је јавити свима мојим рођацима, пријатељима и познаницима којима нисам стигао нарочитим писмом јавити, да сам се на Нову Годину у вече прстеновао са г-ђицом Љубицом, ћерком госп. Ф. Берчића, овд. предузимача.

Овом приликом изјављујем топлу благодарност свима, који ми изразише своја честитања.

Цариград, 2. јануара 1896. г., Никодим Спирин Савић, власник и уредник Цариградског гласника“ (Цариград, Цариградски гласник, број 1, 4. јануар 1896.)

 

 

СВАДБА

 

            „Због изненадног случаја не могу градити свадбу у ову недељу (7. априла), но је одлажем за идућу недељу 14. априла. Ово јављам пријатељима овде и другде ради равнања. Цариград, 3. априла 1896., г. Ник. Сп. Савић (Цариград, Цариградски гласник број 13, од 3. априла 1896.)

            Не наводи се разлог за одлагање свадбе. Прелиставајући странице Цариградског гласника видимо да је разлог смрт Љубомира, петнаестогодишњег сина Владана Ђорђевића, посланика Србије у Цариграду. Опело је било у петак, 4. априла, у цркви руске болнице, а Љубомир је сахрањен у гробљу на Шишлији у Цариграду.

ВЈЕНЧАЊЕ

 

            У рубрици Огласи Цариградског гласника стоји:

„У недељу (14. ов. мца. у 11 часова) венчаћу се у цркви Св. Богородице у Пери са госпођицом Љубицом, ћерком Ф. Брчића, овдашњег предузимача. После венчања примаћу честитања у Caffe Splendide-у на горњем спрату. Ово јављам свима мојим пријатељима овде и другде. Цариград, 10. април 1896., Ник. Сп. Савић“ (Цариград, Цариградски гласник, број 14, 11. април 1896.)

            „У недељу 14. ов. мца. венчао се у овдашњој цркви Св. Богородице у Пери, власник и уредник нашег листа, г. Ник. Сп. Савић, са госпођицом Ф. Брчићевом. При обреду венчања чинодејствовало је Његово Преосвештенство г. Ђерман Караванђелис, владика Пере, са једним свештеником и са два ђакона. Кумовао је госп. Митар Бакић, заступник Црне Горе, а стари сват био је Коста Групчевић, администратор нашег листа. Венчање је почето у подне, а после венчања младенци су примали честитања у горњим салонима Caffe Splendide-а, која су трајала до 2 и по часа поподне. За тим је био обед, на коме је било око стотину особа, најближи сродници и пријатељи младожење и невесте. После обеда била је игранка, која је трајала до 8 у вече. Како при венчању тако и при честитањима било је врло много света.“ (Цариград, Цариградски гласник, број 15, 18. априла 1896)

            У истом броју налазимо оглас у коме стоји:

„Приликом мојег венчања 14. овог мца. добио сам многе писмене и телеграфске честитке са разних страна. У немогућности да на све дужносно одговорим, молим све пријатеље да буду тако добри примити овим путем моју и моје жене срдачне благодарности.

Хан Казерто, н.3, Макри сокак

Цариград, 17. априла 1896.“

Митар Бакић ( 1852 -1903) је из Забрђа, Васојевић.  Од 1896. до 1903.године је изнанредни и опуномоћени министар Књажевине Црне Горе у Цариграду, доајен дипломатског кора. Коста Групчевић ( Охрид 1848 – Цариград 1907 ) новинар, културни посленик, просветитељ.

Никодим са Љубицом није имао дјеце.

 

БОЛЕСТ

 

Нажалост, већ почетком следеће године болест долази у походе Никодиму. У рубрици Приватни огласи пише:

„О слави мога дома, Светом Јовану Крститељу (7. јануара) због болести у кући не могу примати посете. Цариград, Ник. Сп. Савић, власник и уредник Цариградског гласника“ (Цариград, Цариградски гласник, број 1, 2. јануара 1897.)

У броју 6 од 6. фебруара 1897. године налазимо вијест:

„Г. Савић, власник и уредник нашег листа, скоро сасвим се опоравио од инфлуенце: али са солунском грозницом има и лечник муке.“

У рубрици Цариградске вести између осталог пише:

„Г. Савић, власник и уредник нашег листа једнако је на путу опорављања, мада му доста смета кашаљ и јако знојење целог тела сваке у бога ноћи. То му пречи да остави ложницу.“ (Цариград, Цариградски Гласник, број 11, 13. марта 1897. године)

 

ЧИТУЉА

 

У Цариградском гласнику број 15 од 17. маја 1897. објављена је читуља:

 

“Никодим Сп. Савић, власник и уредник Цариградског Гласника

1865-1897.

 

            Нема те више, нема, мили покојниче, врли друже наш: у 32. години, у цвету мушке снаге, после подуже и тешке болест, неумитна смрт својом косом млађан ти живот покосила!

            Рођен у Пећи, крепио си и јачао твој млађани дух на литерарни рад за који си се спремао…

            Онамо, онамо, у сенци Високих Дечана, код аџи Лазе прва си слова српска учио: у Србији, у гимназији, своје науке продужио: у Солуну тал. Трговачку школу свршио.

            Осамдесет и девете године виђамо те у Београду, као сарадника “Дн. Листа” а кад “Трговин. Гласник” почео излазити, ти му првим уредником био, док те љута бол не присили да у Паризу лека тражиш и путујеш Италијом и Швајцарском.

            И у Солуну си настојао да покренеш какав трговачки лист а кад не успе, радио си у “Срп. Трговачкој Агенцији” да и твојим радом припомогнеш извоз трговини на море.

            Радио си у “Српчету” и “Делу”, издавао трговачке брошире, увек и свуда својим радом притицао си у помоћ јер знао да само тако можемо да се одужимо народу своме.

            Али и твој давни сан се испуња, осниваш 1894. год. “Цариградски Гласник”. У њ си до последњег часа, кап по кап твоје животне снаге цедио: пером у руци дочекао си неминовну судбину људску!

            Кратак је био твој млађани век, пун рада и напрезања на литерарном пољу: “Много хтео, много започео, час умрли тебе је помео”!

            И зора  ће рудит и сијаће данак, млађан ти лик само вечите тмине ће вити. Нема те више, нема, незаборавни друже, врли Србине наш: као храст иза љуте олује стојиш и ти скрхан, саломљен, непомичан: узалуд твоји пријатељи за тобом плачу, узалуд сестре, љуба, отац за тобом наричу: иза порода следи смрт, то је вечни закон – природе вечне…уклонит се не може…

            Живео си као Србин, за твој народ само силе си млађане улагао, у бољу будућност његову се надао!

            Лака ти црна земља била, Врли Покојниче Наш!

М. Р.”

У читуљи објављеној у “Делу” између осталог пише:

“За Савом Бјелановићем убрзо оде с овога света и други цветак из новинарске српске градине. Неста нам и вредног, одушевљеног уредника “Цариградскога Гласника” пок. Никодима Сп. Савића… И радио је марљиво на листу, да је “Цариградски Гласник” дигао на висину једнога лепо уређиваног листа...

Пок. Савић, покрај својих послова, од времена на време сећао се и “Дела”. Уредништво “Дела” жали што смрћу његовом губи Српство правога заточника српске мисли а “Дело” вреднога сарадника свога.”

(Дело, број XVI, стр. 398)

            Цариградски гласник од 27. априла 1900. године у рубрици Цариградске вести између осталог пише:

„Путничким возом из Солуна приспео је овде прошлог понедеоника г. Спира Савић, трговац, отац нигда незаборављеног оснивача и првог уредника нашега листа пок. Никодима Сп. Савића.

            Г. Спира је дошао овде са намером пошто се је навршило три године, од смрти његовог сина пок. Никодима, да откопа његове кости и да их пренесе у Пећ, и сахрани у њиховој породичној гробници, али на молбу своје снаје-удове поч. Никодима и многобројних пријатеља покојникових да одложи пренос костију за доцније, он је најзад пристао, и платио таксу за гроб за још 10 година.

            Г. Спира отпутоваће сутра, у петак железницом у Солун.“

(Цариградски гласник број 18, од 27. априла 1900. године)

У историји српске штампе и новинарства веома значајно мјесто заузима Никодим Савић. Народна енциклопедија Станоја Станојевића забележила је Никодима Савића:

            „САВИЋ НИКОДИМ, новинар (1865, Пећ – 6/4 1897, Цариград). Радио је 1889. на Дневном листу, а кад је 1891. покренут Трговински гласник, био је његов први уредник. 1894. покренуо је у Цариграду "Цариградски гласник", који је уређивао све до смрти. Радио је на дечјем листу "Српче" и на књижевној ревији "Дело". Бавио се економско-привредним и политичко-трговинским питањима и написао је о њима неколико брошира.“ (Исто: Народна енциклопедија Српско-Хрватска-Словеначка, уредио Станоје Станојевић, Књига IV стр. 21)

Одредницу је написао Продановић Јаша (1867-1948. године), политичар, публициста, научник, историчар и књижевни радник, вођа Републиканске странке. Никодим Савић је идејни творац, оснивач, власник и уредник Цариградског гласника, првог листа на српском језику, недељника у Отоманској царевини. Тридесетогодишњи Пећанац Никодим Савић, новинар, писац и преводилац, добио је дозволу за покретање листа од Султана Гази-Абдул Хамида. Први број Цариградског гласника изашао је 14. јануара на Светога Саву (по старом календару) 1895. године. Лист је излазио до гашења 10. октобра 1909. године, с прекидима до 1907. године. Лист је имао изражена настојања да информише своје читаоце о свему што се дешавало на просторима настањеним Србима и словенским живљем, а удаљеним од Цариграда. Прије тога био је уредник Трговачког гласника у Београду и сарадник листова и календара у Србији и Војводини. Преводио је са турског, француског, италијанског, грчког, њемачког језика. Цариградски гласник је био модеран лист - јавно гласило које је захваљујући образовању и способности Никодима Савића окупио велики број вриједних сарадника са подручја Старе Србије, Србије, Црне Горе и Аустроугарске.  Обзиром на актуелне конзервативне политичке прилике у Отоманском царству „цензура турских власти је била ригорозна и о политици се, такорећи, није смело ни писати, када се тицало Србије посебно, па је лист добијао просветитељско и педагошко-црквено обележје“ (Владимир Бован, Српске народне умотворине са Косова и Метохије на страницама Цариградског гласника, Дом културе Свети Сава - Хвосно, Исток - Лепосавић, 2006. године, стр. 7). Прије Цариградског гласника излазили су вилајетски листови: Призрен и Косово, двојезично - на српском и турском језику. „Цариградски гласник је први лист који је излазио у Турској само на српском језику, ћирилицом... то је у оном времену био прави Српски културни подвиг. На страницама Цариградског гласника објављиване су и српске народне умотворине Старе Србије, са Косова и Метохије, Јужне Србије, Рашке области, Црне Горе и Боке, пјесме - обредне, обичајне, вјерске, посленичке, љубавне, породичне, родољубиве, епске пјесме, говорне творевине - пословице и изреке, загонетке, бројанице... Све је то значајна грађа за културну баштину Косовско Метохијских Срба.“   (Видјети шире: Владимир Бован, Српске народне умотворине са Косова и Метохије.)

“По оцјени академика Владимира Бована Никодим Савић је био “први прави интелектуалац међу српским писцима који су остали у Турској и ту стварали своје књижевно дело, усмеравајући га ка остварењу општих народних идеала нашег поробљеног народа под Турском”, истичући се нарочито у новинарству, “које је у ондашњим приликама било исто толико значајно као и књижевност”. (Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, К(рсто) А(лексић), Београд, 1992, стр. 338)

Никодим Савић, оснивач, власник, главни и одговорни уредник „Цариградског Гласника“ од првог броја 1895., закључно са бројем 14 1897. године. Упоредни наслов новина је и на француском и на турском језику. Црагиградски Гласник је излазио сваког четвртка, а од броја један 1903. сваког петка. Лист је излазио од 1895. до 1909. године. После броја 3 1907. године дошло је до краћег прекида у излажењу листа услед смрти уредника Косте Групчевића.

 

                                                                                        Пише:Раде Бракочевић